Elementi

Ne brini. Ne moraš ništa da pojednostavljuješ ljudima. Ako kreneš da se kroz pore njihove provlačiš, da im pojednostaviš pokret, probas da dišeš između đona i utabane zemlje, da se kao poplava provlačiš u njihovo stanište, upiješ ukuse i mirise, progutaš plač, a zatim ih pogledaš u oči, u usta, pa se raspoloviš, pa u nebo ode jedan deo – ono malo što je ostalo od tebe ukrotiće. Bolje budi santa leda, čvrsta, oštra, hladna, nek te vetar pretvara u prah, pa se igraj sa vetrom, mešaj sa tuđim prahovima i lomi sunce dok te ne zapali, da te duhovi vide kako igraš, svetliš, stvaraš sitne, nečujne i večne zvuke, kao da si nekad bio deo neke strune…

Ili budi žar, što iz utrobe zemlje iskače na površinu, menja sve oko sebe, iza sebe ostavlja ništa, pun sebe, budi magma, raširi se, budi figura koja se menja, porključao sav, tuđom zaslugom gurnuta do ivice mora, gde će se stopiti sa njim, zamutiti ga, ali samo tu ‘ na tom malenom deliću velikog plavog prostranstva. I nestani. Niko te neće žaliti ili kriviti, iako si palila i žarila. Jer ti si deo nečeg većeg, iskra borbe i revolucije, tebe će zakloniti trava.

Ako smeš, budi vazduh – rascepaj se, sapleti, zagolicaj, ogrebi, budi nevidljiv, podigni vodu međ’ oblake, masiraj okean, pojačaj vatru, odnesi dim ‘ predaj ga zemlji ili ga u svoje gornje svetove nosi.

Ajde budi stalan. Budi uvek tu. Pritisni, pročisti, ukroti, dozvoli da te ukrote, predaj se i budi najlepša – budi zemlja. Pleni, privlači, neka te oplode, tuku, jer ti ćeš to podneti. Neka te menjaju, neka… Ti ćutiš, ali shvataš. Ti stojiš, ali sve pomeraš. Kao da talasaš. Ali, nisi sama, ti to znaš.

Sve se menja. Nekad posebno, nekad zajedno. Desi se da se promena naglo zaustavi, pa ostane da talasa – unazad, pa opet unapred. Nekad naglo krene. Nekad na prvi pogled stoji – ali, samo na prvi. Promene su jedan veliki mozaik, a svaka kockica na mozaiku je trenutak. I slažemo te kockice, kako hoćemo ili mislimo da treba. Možemo imati samo jednu – sakriti je i strepeti da ćemo je lako izgubiti ili u bušan džep odložiti, pa ćemo je stegnuti jako i izgubiti osećaj; Ili, pak, okačiti oko vrata, kao amajliju, koja će izazivati sumnjive poglede, reči, pokreteč Neko će baciti svoju kocku ili kocke, neko će hteti da ukrade, neko odložiti i tugovati, a neki će hteti baš istu… I svi se menjaju, neki čak na bolje. I dobri ljudi trpe promene, a dobar je onaj ko ima dobar završni cilj. A pošten je onaj ko ne nestane kao utvara i ne briše tragove, već želi da je načisto. A skormnost je nužnost. Izmišljena stvar. Dobar je ko gradi, ko uči ljude da budu dobri.

Između nas i beskrajne pustinje, koja, tako neživa, pomera sebe i ljude i podaje se okeanima i morima, postoje krugovi. Postoje žive stvari. I mi posedujemo krug, ili barem kružnicu! Možemo da crtamo, pustimo ruku, dodirnemo pesak, zarijemo prste i crtamo. Prvo mali, da se izvežbamo, pa veći i veći… Kad dođemo do linije koja nije naša, znaćemo da smo našli još jednu živu stvar. Još jedan trenutak, kockicu mozaika – možemo ostaviti, pokloniti, baciti, istopiti, sakriti. I trenutak je živa stvar. I menja se. Mođemo naići i na više živih stvari. Možda čak ni na jednu. Ali uvek ostaje onaj život u nama, ili mir koji donosi nemir, ili obrnuto. tražimo istinu, ali tražimo i tajnu, želimo putovanje. I svi ti trenuci, sva ta promena, jednog trena može postati samo materijal – i mi ih valjamo, kao balegar zemlju, onako bezazleno, kao deca u snegu, sa nekim ili sami. Pravimo loptu. Ta loptica ona je živa, takođe. Menja se.Ta loptica može da svetli kao sunce, menja reljef zemlje, ili kao mesec da podiže okeane. Može da nestane. I ova planeta je jedna radoznala kugla. na njoj svi sve vide i čuju. Samo se prave nekad da ne čuju, a posle se žale. Ili ne čuju jer im ne treba to u datom trenutku. Neki ćute i mudruju. Neki se osmehnu. Tako nastane neki poredak, neka prividna pravilnost kada skupimo različite stvari oko jedne iste. A posle, opet zatišje. Sve se menja i sve je živo. Možes biti zemlja, vazduh, vatra, voda – samo ako odlučiš da budeš živ. Svako pitanje pravi odgovore. Svaki vetar pritisak. Talas sam sebe uništi. Sve je živo i sve se menja. nijedno proleće nije isto – jer nijedna zima ne voli isto svako leto. A proleće – i ono traži nekog da zaigra. Sve talasa…

Ово Elementi , чији је аутор Marko Petrešević, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.

Засновано на делу на mondegas.blogspot.com.

Triglavska ulica

Šta ste Vi? Posmatrač, prolaznik? Učesnik? U jedno sam siguran – Vi ste već posmatrač. Ako se sada trgnete, isključite pregledač, ponovo ćete biti prolaznik. Ali, ako ovo ponovo negde i nekad zapazite ili Vas nešto podseti – setićete se ovog teksta i shvatiti da ste bili posmatrač. Jer, kažu da ljudski mozak sve pamti. Možda se desi i da krenete da se raspitujete. Raspitivanje i bogaćenje znanja čovek ne može sam obavljati, bilo da se snalazi pomoću prirode, ljudi ili literature. Tada čovek kreće da ostavlja tragove u sebi i oko sebe i postaje učesnik. Nakon bogaćenja znanja, može stati. Zašto? Iz 1001 razloga, različitih razloga, od kojih svaki može biti imaginaran, kao san, kao arapska noć ili realan – jer osoba nije više zainteresovana ili je prisiljenja da ostane van domašaja daljih saznanja i da prestane o njima govoriti ili da govori subjektivno, iz opet istih onih razloga zbog koga je i stala. Kao što vidite, znanje, ukoliko ne raste stalno, ukoliko se stalno ne nadograđuje postaje neinteresantno ili počinje nekontrolisano da ostavlja trag svugde kao korov. Zato, dobro razmislite da li Vam je neko saznanje toliko zanemarljivo i neupotebljivo. Jer nećete ni primetiti, nećete čak ni trepnuti, a oko Vas i/ili u Vama će rasti livada. Opiće Vas mirisi, boje, zvuci – i ostaćete posmatrač. Možda ponovo učesnik. Ali više nikada nećete biti onaj isti stari prolaznik.

Ako se trgnete ili vas neko trgne – razumećete da u stvari niste ni posmatrač. Jer ne možete istovremeno biti i posmatrač i učesnik. Kada niste spremni na debatu, kada se zatvorite u sebe, postajete goli učesnik koga posmatraju, kako god žele, provociraju. Tada tek postajete posmatrač, jer više niste sami. I imate mogućnost da učestvujete. A kad se učestvuje, ostavlja se trag – a oni koji Vas posmatraju u prvim redovima, oni najbrže njuše i tragove i najradije pretpostavljaju vaše korake. Postanu opsednuti Vama, jer što ste bliži, bolje vidite. Shvatite da ste jedinka među talasima sačinjenom od ostalih jedinki, ali Vi tad možete napraviti korak, moćan kao što krik ptice napravi lavinu, mahanje leptirovih krila uragan. Ako nadjete trenutak, moćićete da utonete u mirnije vode, gde nećete samo biti nošeni. Tada shvatite koliko je pojedinac bitan i koliko nekad mnogo toga zavisi od odluke pojedinca. Jer će mnogi da se pridruže Vašem podvodnom svetu. Oni koji prate Vaše vrednosti. I nastaće novi blok. A tamo opet, kad Vam dosadi da i dalje budete učesnik, možete opet ostati prolaznik.

Kao što vidite, haos može nastati i kada jednom ne učestvujete do kraja. A ako se bezbedno izvučete više puta, to je samo kocka. Bolje budite veseli prolaznik, jer i proći treba. Nekad učestvujemo i da ne znamo, jer da tuda niko ne prolazi, ne bi postojao utaban put. Ne možemo uvek uhvatiti pravi momenat, ali trebamo ostati dosledni ako želimo da stvorimo više tih istih momenata. Taj srećni podvodni svet…

Ово Triglavska ulica , чији је аутор Marko Petrešević, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.
Засновано на делу на mondegas.blogspot.com.

Da li ste za ples?

Zima je gledala leto, ono mora doci, kao sto laz mora doci istini,
Pozurila si, neces me stici, a ja cu vec ostaviti plodove svoje jeseni,

Pricalo je jedno leto, a htelo nesto sasvim drugo, lagalo je zelju svoju,
A pahulje su se zbile, dijamant je zaslepeo dusu moju,

A razlio se u gomilu kapljica, sto su sprale pesak sa ledja njenih,
Drsko je zamahnula kosom, i pogledala me, a more poce da peni,

Zima se topila, potoci su potekli, istina je uvek pored istine,
Sladunjavi mirisi, su me naterali da ustanem da se zavrtim, jer sve se vrtelo oko mene,

Da bi izdvojio ovaj trenutak, nasao sam ritam, i sve sto se je oko mene,
I lagano, oni su zaigrali. izmedju njih citava pesma, dok smenjuju se meseceve mene,

Razlile se boje, tad nastade nada, zudnja, patnja, ritam se menjao, neka sada nebo pukne
Talasi i dalje odvlacise paznu pesku, vetar je raznosio ove divne zvuke, bez stida trunke,

Nebo puklo je, tamo zvezde sjale su, i uvek ce da sire boje bez broja, i ove nezne zvukove,
Sto kriju strast, sto daju ovo m vremenu slast...

Kada zaigrase zima i leto, nastade prolece, samo za sebe, nicije,
Bez trunke mira, sada i ono trazi nekog da igra...

Da li ste za ples? by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Crtanje

Osecam se prazno... Ne znam odakle da pocnem, ne znam ni sta da pocnem. Odakle meni ideja pocetka i kraja? Kao da sam zarobljen u sopstvenim mislima. Kada jednu misao pocnem da izdvajam, ostale se zakace i opet udarim u zid! Taj zid je mracan. Podseca na suvu zemlju. Ja ga grebem, a on hoce da me zatrpa. Vrisnem, on se obrusi. Tiho jecam, a on mi preti. Onda nastavim da hodam kroz mrak. Pokusavam da ne dotaknem zid. I osetim hladan vetar na svom licu. Po vilici, koja se steze, vetar koji mi steze sinuse. Korak i ukocim se. Jednom nogom sam sada nize jedan stepenik. Plasim se. Sirim ruke. Ali nema zida sa strane. Sad bi trebao da sidjem bez zidova. Noga po nogu... Najezio mi se potiljak. Kao da mi neko dahce nad vratom. Sta ako me neko gurne? Ukocio sam se. Seo. Nije bilo zidova kako bi se pridrzao ili barem da ublazim pad. Pokusao sam da legnem. A sta ako stepenice nemaju kraj? Sta ako su nesigurne pa se okliznem? Teze ce biti popeti se nazad. Da je neko barem sa mnom. A mozda nekog i ima! Aaa! Ee! Da li ima nekog? Upomoc! Ucutao sam. Disanjem kroz ustapokusao sam da sakrijem dah... Sta ako ovo slusa neko ko ne bi trebao? Resio sam da se vratim nazad. Trcao sam, trcao, gubio dah. Rasirio ruke, osetio zidove! Bilo mi je lakse. krenuo sam u drugom pravcu! I ocesao teme. Prostor se suzavao. Cucnuo sam i krenuo da puzim. Ali, kraj. Nije se moglo dalje. Ponovo zid. Krenuo sam da se izvlacim i vracam. Sirio ruke i dosao do istog mesta odakle je ovaj tekst krenuo! Ovaj put cu sici stepenicama drzeci se zida. Ali, opet onaj isti vazduh. Hladni zadah, kao pred nekom provalijom. Rupa! Stepenice. Kao neki veliki levak. Da li se i on suzava? Mozda se predje na drugu paralalenu stranu, kao ogledalo, pri suzetku, pa se krene ka gore. Trcacu pravo. Ali, stepenice postaju nezahvalnu uske. Necu da se okliznem i da upadnem a da posle ne mogu da izadjem! Krenuo sam u krug. Ali izgubio sam pocetak! Pruzio sam nogu da uhvatim nesto, ali bezuspesno! Bila je to kupa sa, za mene, tupim vrhom, cak i ako nije! Trcao sam po ivici! I desilo se nesto neocekivano! Izgubio sam tlo pod nogama. Ova ivica je menjala smer, ali on nije bio za mene! Udario sam o zid, a trnje me je prihvatilo, steglo ruke, vrat, zajecao sam i krenuo da se derem, viseci na tom zidu od trnja!

***

Ziv je! Rodjen problematicno, ali ziv! U problematicnom braku, gde majka bese gurnuta niz stepenice od strane osobe kojoj je verovala. A nosila je cedo u sebi! Ali, ziv je, zdrav je, rodjen! Sasvim druga dimenzija. Trnje puca, nestaje i covek pocinje da lebdi. Sve brze i brze, tako brzo da i ne primeti!

***

ponovo u krug. A posto je u pocetku covek mali, a vremenom sve tezi, on leti u krug sve brze i brze, dok ne postane lak i mali i vrati se na isto mesto i pretvori se u pepo! Ili cak i ranije, ako postane toliko veliki da krne van kruga, stvori varnice i sagori! Zasto u krug? Koja je to sila? Zasto smo prozirni? Zasto smo krti i prozirni?

***

Kako naciniti dijamant? Zaslepljuje, cvrst, redak... Razlicit. Mozda i precenjen, mozda. Ono sto nas privlaci, odvlaci, ono sto nas cini prozirnim je zrak. Simbol. Rec.

***

Sjajimo kad ima svetla. U mraku sjajimo samo ako je jos neko prisutan!

***

Novac... Luksuz... Mali prozor na udaru vetra, na udaru krize! Mali novcic za nephodonost, papirna novcanica za nesto vece. Ali kada se prozirni prozor razbije u sitne delice, razletece se papir. Neophodni novcic ce ponovo naci namenu, jer je neophodan. mali prozor je sada nestao, kao i luksuz, ali je i dalje sunce milovalo lice, nstajuci i napustajuci modro-crveno nebo...

***

Sta ako naucis da siris to svetlo u mnogo pravaca, u svakoj boji, napravis dugu, i kada se sve u jednom tacnom momentu spoje i naprave nov izvor svetlosti. Dijamant dobija cenu tad vec. Ali s druge strane, ono nesto nema cenu. Drugacije je! Dijamant postoji! Istrazuje se! Ostrasceno se istrazuje!

***

Pustite nas da tugujemo!


Crtanje by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.