Napomena: Ne želim da se izjašnjavam u vezi toga da li je ova priča autobiografska ili ne. Jednostavno, ona je tu. Da li je tužna? Ne znam? Kakav otisak ostavlja - to će svako znati, ali će ostati intiman, pa eto i ja ću se poneti za masom...
Zašto se čelik tada nije presijavao? Zato što svetlosti nije bilo... Osetio sam hladnoću. Tama koja mi je češkala potiljak od čega sam se ježio! Dahtala mi je za vratom. Ali ja sam ipak video suze jednog dečaka, koji je pogledom prkosio daljinama i održavao ravnotežu kako ne bi spao sa litice koja je sekla okean i neku tamo zemlju... I svi idu od njega. Zasto svi sada odlaze? Zasto mora da ceka? Niko u susret, u zagrljaj? Zar mora da juri okolo naokolo? Suze su ga prosvetlile... Ali, on je i dalje bio tužan... Suze su ga mazile, presijavalo se njegovo lice... Zasvetlio je tada. Otvorio se... Grudi su mu se rascepale... Potekle su reke... Tutnjilo je... Za nekoga bi to bilo naglo, iznenadno. Ja se nisam osećao tako. Mogao sam da pustim pažljiv i čvrst korak... Da igram... Toliko snage, moći. Nisam više hteo da čekam.... Nisam lepršao. Kretao sam se kao puma, sakriven u magli koja je siktala i na nebo i na reke ispod nje... Zatim sam se rastegao i udahnuo... Pratio me je vatromet sačinjen od zvezda padalica. Kao da sam udahnuo svu gorčinu, jer na jednom sve oko mene je bilo mirno... Ja sam bio mala nemirna pomerajuća tačka, u tom svetu... Zora me je opekla, i ja se brzo trgnuh i okrenuh... oko mene je sve bilo ravno... Noge mi je milovao pesak... Krenuo sam unazad, sapleo se i pao... Bio je u pitanju neki štap... Uzeo sam ga sa obe ruke i nacrtao na pesku kružnicu oko mene... Pa onda još jednu, veću... Ne znam zašto sam to radio... Možda sam imitirao neke više svetove, neke puteve univerzuma. Ciljao sam previsoko... Kao da mi je plavetnilo iznad glave bilo nevažno i prozirno! I siktanje... Osetio sam opasnost... Bežao sam van svojih krugova. I digla se prašina. Oluja i ja u tom peščanom viru. A zatim sam se zaljubio u nebo... U tom trenutku... I postao sam prah. Gorčina se rasprsla, nestala... Nisam više bio na tom mestu u tom vremenskom trenutku...
Stojao sam na litici... Prkosio pogledom... I pitao se gde je nestao onaj plavi trag mog detinjstva? Osetio sam oči... Poglede koji me probadaju. Željne, nerazumne... Ja između tajne i javnosti... Pocrveneo sam... A zatim se ko bajagi nasmejao i razvukao crvene i ispucale usne. I skočio sam... Pa zatim još jednom... Hteo sam da me litica izdrži do poslednjeg trenutka, kada će me naterati da i ja skočim.. I onda sam stao. Povukao se unazad. Baš je bilo bezveze. I priča je dobila neki ucviljen tok... Gde je ona gordost? Ono vitko telo? Drhtaj?
Bezbrižnost je svesna intuicije, ali intuicija zna više od bezbrižnosti. Zato sam se zaleteo, jer sam hteo da znam šta još intuicija zna? I skočio sam. Raširio sam krila... Nisam hteo da budem lešinar što svoj leš unapred skuplja! Za nekog sam ja možda stajao. Ali za mene, to je bilo putovanje. I opet sam osetio gustinu vode... Dno se nije presijavalo... Zato sam zajecao... I čuo sam odgovor... Pa bio sam srećan... neko tamo, koga ne znam mi odgovara... I lepo mi je... Sve sam znao, video, osetio... Intuicija me nije pritiskala ni opterecivala vise... A tamo negde su svetlucale zvezde i bile predigra za plavi trag po imenu NEBO.
Čelik koji se ne presijava by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.
Zašto se čelik tada nije presijavao? Zato što svetlosti nije bilo... Osetio sam hladnoću. Tama koja mi je češkala potiljak od čega sam se ježio! Dahtala mi je za vratom. Ali ja sam ipak video suze jednog dečaka, koji je pogledom prkosio daljinama i održavao ravnotežu kako ne bi spao sa litice koja je sekla okean i neku tamo zemlju... I svi idu od njega. Zasto svi sada odlaze? Zasto mora da ceka? Niko u susret, u zagrljaj? Zar mora da juri okolo naokolo? Suze su ga prosvetlile... Ali, on je i dalje bio tužan... Suze su ga mazile, presijavalo se njegovo lice... Zasvetlio je tada. Otvorio se... Grudi su mu se rascepale... Potekle su reke... Tutnjilo je... Za nekoga bi to bilo naglo, iznenadno. Ja se nisam osećao tako. Mogao sam da pustim pažljiv i čvrst korak... Da igram... Toliko snage, moći. Nisam više hteo da čekam.... Nisam lepršao. Kretao sam se kao puma, sakriven u magli koja je siktala i na nebo i na reke ispod nje... Zatim sam se rastegao i udahnuo... Pratio me je vatromet sačinjen od zvezda padalica. Kao da sam udahnuo svu gorčinu, jer na jednom sve oko mene je bilo mirno... Ja sam bio mala nemirna pomerajuća tačka, u tom svetu... Zora me je opekla, i ja se brzo trgnuh i okrenuh... oko mene je sve bilo ravno... Noge mi je milovao pesak... Krenuo sam unazad, sapleo se i pao... Bio je u pitanju neki štap... Uzeo sam ga sa obe ruke i nacrtao na pesku kružnicu oko mene... Pa onda još jednu, veću... Ne znam zašto sam to radio... Možda sam imitirao neke više svetove, neke puteve univerzuma. Ciljao sam previsoko... Kao da mi je plavetnilo iznad glave bilo nevažno i prozirno! I siktanje... Osetio sam opasnost... Bežao sam van svojih krugova. I digla se prašina. Oluja i ja u tom peščanom viru. A zatim sam se zaljubio u nebo... U tom trenutku... I postao sam prah. Gorčina se rasprsla, nestala... Nisam više bio na tom mestu u tom vremenskom trenutku...
Stojao sam na litici... Prkosio pogledom... I pitao se gde je nestao onaj plavi trag mog detinjstva? Osetio sam oči... Poglede koji me probadaju. Željne, nerazumne... Ja između tajne i javnosti... Pocrveneo sam... A zatim se ko bajagi nasmejao i razvukao crvene i ispucale usne. I skočio sam... Pa zatim još jednom... Hteo sam da me litica izdrži do poslednjeg trenutka, kada će me naterati da i ja skočim.. I onda sam stao. Povukao se unazad. Baš je bilo bezveze. I priča je dobila neki ucviljen tok... Gde je ona gordost? Ono vitko telo? Drhtaj?
Bezbrižnost je svesna intuicije, ali intuicija zna više od bezbrižnosti. Zato sam se zaleteo, jer sam hteo da znam šta još intuicija zna? I skočio sam. Raširio sam krila... Nisam hteo da budem lešinar što svoj leš unapred skuplja! Za nekog sam ja možda stajao. Ali za mene, to je bilo putovanje. I opet sam osetio gustinu vode... Dno se nije presijavalo... Zato sam zajecao... I čuo sam odgovor... Pa bio sam srećan... neko tamo, koga ne znam mi odgovara... I lepo mi je... Sve sam znao, video, osetio... Intuicija me nije pritiskala ni opterecivala vise... A tamo negde su svetlucale zvezde i bile predigra za plavi trag po imenu NEBO.
Čelik koji se ne presijava by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.
