Negde tiho nekud daleko polučovek u polujavi hoda.
Između mećava, u tami, okružen jezom, zastane i čeka.
Pogledi se lome o njega, putevi ga okružuju i seku.
A rane su bez bola, bolan je samo njihov beskraj,
Bolna su samo pitanja, koja su vetrom stigla
Spustila se na puteve, ušla u prolaze, ugrizle srce...
Na granici između života i ničega, s osmehom punim gorčine
On i dalje čeka, opet laže sebe, opet traži dve zvezde
i pored milion drugih, opet samo one da ga umiju...
Ово дело је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.
