24. Jebenih 24 sata koje su ljudi izmislili da bih se pravio da opet pocinje novo vreme za mene. Ne počinje. Ne počinje, jer kad god pomislim na tebe, nastane nevreme. Kad god pomislim na tebe - čovek stena pukne i pretvori se u glinu. Danas je 24. jun, a nekad je bio 24. maj. Ne deluje uopšte tako daleko, ali između ta dva "24" ja sam razapet. I svašta možda ima što je 24. Ja imam 24 godine. 24 je deljivo sa dva, ali nemam osećaj da sam nešto podelio. Imam osećaj da sam bacio vodu u sred pustinje i ostao žedan i nehuman prema sebi i drugima. Usne će uvek ćutati o 24, a toliko toga bi rekle. Ali bojim se da će me reči udaviti, i da će mi umesto njih izlaziti skarabeji na usta. Jer mojih 24 ostaće zauvek mumificirano u nekoj grobnici u tami sa mumificiranim životinjama i imaginarno predstavljenim životom. Tama i hladnoća su došle na loše skuvanu kafu, da im pričam o istini. A sve je u stvari laž. Laž koja rasta i opada, kao plima i oseka, ali mesec se rađa u meni svake noći. Zastajkujem, postajem nem i nevidljiv. Mislio sam da ću sledeći dan, kada sam oslobodio sebe istinom i kod onih najbližih - nekako zaboraviti. Ipak, nisu sve ludosti iste, niti su sve ljubavi iste, a nisu ni sve oštre reči iste. 24. maj je dan laži, dan poigravanja, dan nerazmišljanja, dan koji sam slavio jer sam voleo kao nikad pre. 24. godina je godina kada sam se oslobodio, godina kada sam bio lud, godina kada sam bio najsrećniji i kada me je najviše peklo. To je godina kada sam mogao da izdržim sve. Danas sam u trenutku kada sam opet napravio nevreme u sebi slučajno pogledao na kalendar i shvatio da je jebeni 24. jun. 24 nikad više...
