Mir nemira... Nemir mira... Malo sam se udaljio od tema o kojima sam prvobitno pisao... A to, valjda, i nije tako lose. Ljudi su cesto preokupirani otkrivanjem sebe, pa nemaju vremena da otkriju druge, a posle ze zacude i spomenu sudbu! - Planirati - Sta to treba da znaci? Lepse je zacrtati cilj. To skoro da ostavlja utisak neceg svrsenog. I grickate tu cokoladu uzivajuci u njoj... Kada bi planirali, ne bi vise uzivali. I ponovo se vracamo na otkrice... Ali, sa ciljem, to otkrivanje ima ukusa. A lepotu necega cete upravo i drugima moci da pokazete ako iskreno uzivate u ukusima... Mozda im se ne svidi - ali za to vreme drugima hoce. Mozda se nasmeju - slucajno ili namerno, cinicno ili dobrocudno, planski ili zbog otkrica...Nekada morate da ulozite veliki trud, da obavljate nesto sto ne volite da bi iskazali ljubav onome sto volite. Tada ste smeliji, sigurniji! A to sto volite, vam uzvraca ljubav i postaje deo "porodice". Ali nikada se ne udaljavajte. Jer i tu mogu da se otvore mnogi putevi... Nemojte da vas zavaraju, da sisaju vasu snagu! Te neke stvari sto donesu brzu i kratku korist. Ljudi smo, svakako da dolazimo u takve situacije. Meni nije krivo ni zbog jedne.. Ali samo jer sam nasao neku vezu i jos je trazim, neki smisao! Ovo nije uvod. Niti ja negde vidim vrata. Tu smo gde smo.
Ali, naidje tako nesto ponekad...Gledam, a ne verujem svojim ocima... Posledice su vrucina u mojoj glavi, suze, jedno razdrazeno osecanje, momenat kada shvatis i napravis mali debilasti osmeh od uva do uva! A zatim sam pogledao oko sebe... Video sam korake, bili su ushiceni i lagani.. Okrenuo sam se oko sebe, ne znam ni zbog cega sam to uradio. Podzemni prolaz. Vrucina grada koja se krije. I gledam taj hod... Kao puma. Lagan. Priblizava mi se iza ledja, ali ipak skrece. Sarmantni polu-osmeh... Duge noge i slatka guza... Ali ta faca. Ona se ne zaboravlja! Znao sam ko je to! Ali proslo je i ostavilo osecaj. Stvari su se razbistrile..
Ali tesko je hodati. Kada se okrenem, kao da se sve okrene. Prostor se suzava. Zasto nekom drugom da smetaju moja ledja? Izsarana crvenim putevima, ogrebana strascu... Legenda ce trajati. Ovo je moj okean. Moja sansa. Duboko, u tami, ja gorim i pevam. Okrecem se. Valovi iznad mene se maze sa nebom... Sve oko mene dise... I pevam... Prostori dobijaju boju... I svi onda da te dotaknu. A dodir je ravan sa odirom noga i meseca. Barem za sad moze da traje tako pordejenje... Ali fascinacija ne jenjava. Samo poredjenja... Zato je ne volim poredjenja. Lako je plivati. Tako nevino se brckate, lebdite. Slavite zivot... Pevate... Sretnete razne stvari, velike i male. Svetlucaju... Mehurici se kupaju u suncu... I sunce peva u ovom skrivenom svetu... Boje se rasprsnu na najsitnije cestice i postanu svetle... Zvuk gitare mrsi nervne puteve. I ponovo osecam. Vratio mi se stari osecaj!
Grub ili nezan. Umeren ili napadan. Sta je lepo samo u jednom, odnosno drugom? Cemu strah? Napucene usnice mogu biti i slatke, a ne samo ljutite! Covek postaje frustiran i nije svestan kako povredjuje ljude kada je na samo jednoj strani, a posle se buni! I ne zna da primi poljubce svim srcem. uzastopne nezne, slatke... Nikada ih nije dosta. Nisu dosadni. Uvek ste s njima otvoreni. Bez ritma, onako zbunjujuci, jer ritam moze da bude i na nekoj drugoj strani planete za koju vi ne znate... Nije zvuk nikada sam.
I opet uzimam vazduh. I opet sam srecan. Kao kit. Da li ste znali da i kitovi pevaju? Razdragani su... Traze panju! Zasluzuju je. Pre su ih ubijali, unistavali, jer nisu shvatali njihovu pravu velicinu. nose vekove tereta na svojim ledjima. Cuvaju tajne. Zamislite da plivate s njima. i da ih njihov zvuk ljubi. Onako brzo socno, svim srcem, nezasito... A to je tako divan osecaj. Ako nista isprobali to, isprobajte! Vreme je! Lomace vise nema... I ne okrece se sve za mnom vise... Sada znate kako nastaje mir... I koliko nemira je potrebno za njega.
I kitovi pevaju by Маrко Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.
