Preispitivanje sažaljevanja (sr)

Uvek sam imao neki odbojan odnos prema sažaljenju. Gledao sam da ga odbijem, da ga obiđem, dok sam druge ljude tretirao zbog svega osim zbog žaljenja ili jer sam naprosto verovao da u svakom čoveku ( i još uvek verujem u to) postoji neka svetla tačka do koje bi ja doputovao i time proširio svoje vidike, a i tudje, potegao lanac iznenadjenja, ali opet sam posle imao ponekad i probleme zbog toga, jer nisam hteo da stvaram zavisnike od mene, već da ljudi budu otvoreni prema meni koliko i ja prema njima. Često su to bili živčani karijeristi koji su polako presušivali ili zbunjeni i ćutljivi ljudi ili pak nervozni i ratoborni - to mi je bilo inspirativno, odnosno možda sam ja to ipak radio zbog nekog svog ega... A možda čvrsto verujem u promenu i hoću da upoznam sve aspekte života i da sagledam moje nesagledane granice.

Ali, sada želim da se zapitam zbog čega, da vas pitam šta je loše, a šta dobro kod žaljenja. ne želim da glumim psihologa niti kvazi-psihologa, samo posmatram stvari iz svoje perspektive bez naučne literature, bar za sad! Da li u nama ego doživljava orgazam uvek kada nekom ustupimo mesto u autobusu, a to ni ne znamo čak? Pa, recimo da navedem razloge zbog čega ustajemo u autobusu (a da nije izlazna stanica ili utrnule noge), a da ne spomenem sažaljenje:

• Zamisli da sam ja na mestu te osobe, a da nema ko da mi ustane (individualna karijeristička briga o budućnosti)
• Razumem ga/je ili Tako su me učili (kolektivna saosećajna opomena prošlosti)
• Sažaljenje

Treću tačku sam ostavio praznu. Hteo sam da napišem "sažaljenje"... Da... To mi miriše na sadašnji ne proračunati trenutak. U stvari, dragi čitaoci, ja sam sada bolje upoznao ovaj osećaj pokušajući da proširim sopstvene vidike sa vama. To je humanistički osećaj, spremnost za brzo i slobodno razmišljanje, trenutak velikih hrabrosti i velikih uzdržanosti, velikih rizika koji donose uspeh i satisfakciju. Ali to ne bi treba biti trenutak koji će trajati, jer sve ostalo je lična korist. Kada se nađete ljudima, sledeći korak ne bi trebao da bude da ih načinite zavisnima, to je suludo, već da shvatite to kao zrak sudbine, neke čudne sklopke života... Da budete otvoreni sa tim ljudima. Nemojte da trošite sebe ili druge sa praznim pričama.

Ali, čin sažaljenja ne mora samo tako da javi. možete da reagujete nesvesno pomalo, sve dok ne eksplodirate i zaštite slabije, ili pobesnite i sklonite lepo od ružnog, usprotivite se, sledite sebe.

Naravno da je ovo vezano za prošlost i budućnost, ali samo onoliko koliko mi nismo spremni da živimo u sadašnjosti. Zato ublažite sa preispitivanjima! I lakše sa sažaljenjem! Ako otkrijem nešto novo u vezi ovoga pisaću... A, opet, pisaću čak i ako ne otkrijem - jer moji pogledi prevazilaze širinu neba, barem ja tako želim da bude.

Preispitivanje sažaljevanja by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Негде у даљини (sr)

Да ли вам је познат онај моменат када сте препуни идеја и када сте тако узлетни? Мећутим, када у ствари треба да их изразите - закочите се! То се мени управо дешава пишући овај блог... Наравно, већина, ако не и сваки носилац здраве памети, ће се запитати у себи, или наглас већ: "Па будало, шта ти пишеш и шта ја тражим онда овде?" Е, добро је да смо се око нечега сложили, јер први утисак је обично и најбитнији! И, ето, измештам се у времену и управо разговарам константно са сваким појединцем/појединком који обрати мало пажње... Да ли смо се то ми некако спојили? Назваћу то интелигентно спајање. Не бојте се, не бајам нити покушавам да! Чини ми се да сам мало застао и исувише величам овај тренутак, нисам се покренуо, што није свакако зауставило вашу пажњу, која можда и нија више усмерена ка мени, односно тексту, али тражи нове изворе у мору текстова, слика, видео записа и сличног. То је неки природни пут. Ми смо инспирисани природом. Ми смо у ствари оптерећени њом. Јер, замислите ви да живите са сазнањем да постоји гомила ствари око вас и да многе нису откривене, објашњене, да склоп тих ствари чини чудна дешавања који многи називају судбина, је ћу то назвати чаролијом. Што би један мој пријатељ рекао: "Чаролија је то!" А, да ли то све контролише неки ред? Да ли својом свешћу ми правимо калуп за потенцијална дешавања? Или смо у возу којим не управљамо, нажалост..? Вероватно је да постоји нека равнотежа или тзв. "добро у злу"... Али, ако стално себе држимо под сопственим будним оком, то је већ застрашујуће искуство и доноси несигурност... Значи, ипак више волимо да се препустимо. Седнемо у удобну фотељу, леншкаримо на плажи, чтамо нешто, евентуално или пак водимо љубав, једемо сладолед итд. Али, неко други то не воли, једноставно! Опет равнотежа... И тако ја сад ходам по замку сачињеном од мостова крајности, супротности... Мало овог, мало оног. Али, ако тај замак ишарам маштом то постаје моје омиљено место... То је оно што ја хоћу... Подарићу му дух, као што се подарује неком уметничком материјалу. И није ми више важно где сам ја на том мосту, нећу уопште да размишљам више о томе. Али, настаје један проблем... Како ја сада тебе, читачу, непознати странче да пустим унутра?! Нећу да те понизим, сматрам да је чаролија што уопште читаш ово! Е, па видиш, ако ти кажем да је то пирамида, можеш да се увредиш, јер то делује мало понизно - можда сад већ покушаваш или си затворио страницу у твом браузеру. Али, у пулсирајућем свемиру, откуцај мога срца нећеш наћи тако што га хватати, стегнути, хтети да откријеш његове тајне тако што ћеш га шчепати, исцедити... Сви ми волимо да будемо тајновити - међутим не свиђа ми се када неко игра топло хладно, зар не? То буди пажњу, свакако, јер нам даје лажну слику о ширини те особе, мислимо да је то ћуприја на Дрини, а у ствари је изгубљени сплав! У овом свету исплетеном лажима човек верује у нешто више, када га упореди са нечим нижим. Нпр: Када не верујеш у физичке законе, онда верујеш у бога и у "над-физичко"! Све остало је између... Не, не, не! Није ваљда да сте помислили да у ствари не морате да тражите октуцаје мога срца? Па, у реду је... Наравно, није нам суђено вероватно! Ово ми постаје смешно! Јер, не постоји никакво универзално упутство... Ово ја само тражење. Али, немој штуро просторно да гледаш ничију пирамиду, ничји замак! До неких ствари хвали бесконачно мало, а до неких бесконачно велико. али, ако не пазимо на мале ствари, величина ће нас оманути... Дакле, шта желим да кажем? Замислите да ви и ваш вољени ходате по једној елипси и повезани сте канапом коме је максимална дужина једнака максималној удаљености и змеђу две тачке на елипси.. када сте најудаљенији, хвата вас страх, обично љубомора и можете га лако увући у ту црну рупу, а и себе... Тада смо заслепљени даљином, бесконачно великом, јер смо погазили оно бесконачно мало и померили се, повукли драгог, или се пак бацили. Када сте на најближем растојању, онда је све око вас беконачно мало, јер сте занемарили бесконачно велико, и уживате. Али, нема ту никаквог искуства, никаквог пута, авантуре и ту настаје проблем? Проблем човечанства је једно штуро гледање. Увек је било компликовано, јер се није пазило на просто и обрнуто... Да ли сада схватате колики је значај хипердимензионалности, посматрања из више углова? Човечанство пати, јер не жели да зна нити зна ишта о томе! Само један део људи, путевима у које верују - било кроз музику, науку, открива ово, углавном несвесно! Коришћењем љубави, наравно... А, сада ћу да ћутим... Бојим се да ишта више додам... Из ничега сам кренуо, радозналост покренуо, отворио срце... Можете ли и ви?

Бибијевима, од Пелета

Негде у даљини by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Zašto? (sr)

Ovaj tekst će delovati kratko kao neka dobra pesma koju morate još jednom da čujete celu. Ali celu ćete je moći čuti u svojim srcima (ili nekim drugim) ako me bar malo shvatite putem ovog teksta, jer i ja sebe često pokušavam da shvatim. Zašto sam u stvari pitao, jer sam hteo odmah da vam dam odgovor... Zašto golubovi, sa parom ili bez, sleću na moju terasu i intrigiraju moj pogled dok uživam u gnoju, sreći i snazi bez korena po imenu ljubav, a ja ću je ovaj put nazvati fado. Da - kao fado muzika! Pomućen raznim emocijama i uživajući u lažnoj jednostavnosti fada koja me uvodi u neki skriveni svet, mnogo složeniji, počinjem da razumem ove golubove... Kao da se na trenutak odmaraju, tu u kutku mog srca, ogromnoj hali u kojoj ima mesta za sve šapate, svu vrisku u kojoj odzvanja ova, draga mi, muzika. I kao da mi na trenutak prepučtaju nebo... Ja se momentalno izmeštam iy prostorije gde se nalazim i ja čujem korake, vidim reke, šume. Ja uživam. To retko kada mogu reći, ali sada kažem da uživam! Slatkim portugalskim stihovima ja sebe zamišljam negde daleko, tamo gde su oni možda krenuli, ali se na predah odmaraju i teše se ovom muzikom kao i ja... U prostranstva portugalskog trougla na Atlantskom okeanu, da nadjem svoju Atlantidu i svoj mir. i ćute, ne guguću. i meni se ne peva. Tek treba da nastupim. Da se pokažem. Da emocije pokrijem dubokim plavim valovima kao kit, srećnom piskom kao delfin. Ali da i dalje uživam u fadu... Jer to je deo mog života, ako ne i ceo život.
Odleteli su. I ja ću jednom... Ali i posle mene ostaće fado (Neću staviti tačku. Pokvarili bi mi tok misli. A možda i vaš, jer se nadam da sam vas makar malo zaintrigirao!)

Zašto? by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Simfonija bez porekla (sr)

Opet isti strahovi. Opet ocekujem kisu. Da izbrise sve ono ruzno. Ne znam gde je, ali ga osecam. Gadi mi se to ruzno, smeta mi... Ali naidje neki talas nemira kod mene. I tako ja iscekujem kisu. A pre kise plesem. Vrtim se, izvijam svoje telo. Vetar se u vihore pretvara i nosi me... No, ja jos uvek cvrsto stojim na nogama - ne dam se! Tada me uhvati neka jeza... I paznja splasne. Tada nastaje borba. Borba divova. Rezultata nema.Samo otvorenih i zatvorenih puteva. niko se tu ne bori. Sve se pretvara, nestaje i nastaje, zato bas i ne zelim to nazvati rezultatom. Nije sve u rezultatu. A mozda bi ipak trebao da se predam tom vihoru? Kakav pasos postoji za to? I onda mi kao bude zao. i mrzim te moje tuge i igram se sa njima kao starica sa mackama. Svestan prostora, svestan ne-prostora. Ali iskra u meni gori i tera me na plac. Onako, da niko ne vidi, po obicaju. okrecem se, meditiram, zaokupljen sam tom muzikom zivota. i krenucu da placem. Vec mi oci sevaju. moje oci postaju nebo, moji pogledi se sire i gledaju i na svet i na univerzum. Jecam, a jecanje se u krik pretvara, a onda sum i muk... Kao da vetar hoce da mi oduva kristale s ociju, vredne koje pripadaju samo nekom. I da ih u prah pretvori, a prah u led u nekim svojim visim slojevima. Kp ao neko siroce... Ja igram sa vetrom. I znam da je svetlost tu. Ali ne mogu vise. Nekako sam tuzan. Sam. Cuvam tajne mnogih ljudi. A ja placem kada padne kisa. Od srece. Sta ste ocekivali? I pocela je. Pljusti. Kao talas navijaca na nekoj utakmici ili publika na koncertu. I tada ja opet igram. Trcim po predelima ispisanim nejasnim svetlucavim bojama. A kisa pljusti i postaje topla, pristupacna. Da li ste nekada trcali po kisi? ja jesam i vristao sam, smejao se kao malo dete. Imam snage. Kao da mi se poreklo vraca. Iz nicega nastaje sve. Sada cujem vise zvukova. Razne ritmove. I naglo zaustavljanje... Da... A mozda i ne... Jos uvek negde zaostale kapi miluju mi cula kao secanja. Svaka kapljica je deo mog doma. Uvek je tu. Ona se u stvari ne raspada. Ona jedino menja oblik. Ali ne i namenu. Ususkacu se i udisacu hladan vazduh cele noci. Mozda me ocekuju kosmari, mozda lepi snovi, mozda nista. Mozda neko predskazanje! Sutra cu biti stariji! Ponekad me pomisao na starost jako uplasi! Zasto onda covek gubi vreme na spavanju? Pa, desava se da za previse stvari verujemo da su snovi, a opet i za previse nih da su realne! Nekad je to dobro, a nekada veoma lose. Opet ta dvojnost zadatog problema. Pa losa je! Mada donosi druge perspektive. A sutra pre zore otvoricu svoja ogledala. Mozda ce biti vedro, mozda tmurno. Svejedno mi je... Mozda hladno, mozda toplo. Naci cu uvek lepotu u simfoniji bez porekla.

Simfonija bez porekla by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.