Markova tajna: Негде у даљини (sr)

Да ли вам је познат онај моменат када сте препуни идеја и када сте тако узлетни? Мећутим, када у ствари треба да их изразите - закочите се! То се мени управо дешава пишући овај блог... Наравно, већина, ако не и сваки носилац здраве памети, ће се запитати у себи, или наглас већ: "Па будало, шта ти пишеш и шта ја тражим онда овде?" Е, добро је да смо се око нечега сложили, јер први утисак је обично и најбитнији! И, ето, измештам се у времену и управо разговарам константно са сваким појединцем/појединком који обрати мало пажње... Да ли смо се то ми некако спојили? Назваћу то интелигентно спајање. Не бојте се, не бајам нити покушавам да! Чини ми се да сам мало застао и исувише величам овај тренутак, нисам се покренуо, што није свакако зауставило вашу пажњу, која можда и нија више усмерена ка мени, односно тексту, али тражи нове изворе у мору текстова, слика, видео записа и сличног. То је неки природни пут. Ми смо инспирисани природом. Ми смо у ствари оптерећени њом. Јер, замислите ви да живите са сазнањем да постоји гомила ствари око вас и да многе нису откривене, објашњене, да склоп тих ствари чини чудна дешавања који многи називају судбина, је ћу то назвати чаролијом. Што би један мој пријатељ рекао: "Чаролија је то!" А, да ли то све контролише неки ред? Да ли својом свешћу ми правимо калуп за потенцијална дешавања? Или смо у возу којим не управљамо, нажалост..? Вероватно је да постоји нека равнотежа или тзв. "добро у злу"... Али, ако стално себе држимо под сопственим будним оком, то је већ застрашујуће искуство и доноси несигурност... Значи, ипак више волимо да се препустимо. Седнемо у удобну фотељу, леншкаримо на плажи, чтамо нешто, евентуално или пак водимо љубав, једемо сладолед итд. Али, неко други то не воли, једноставно! Опет равнотежа... И тако ја сад ходам по замку сачињеном од мостова крајности, супротности... Мало овог, мало оног. Али, ако тај замак ишарам маштом то постаје моје омиљено место... То је оно што ја хоћу... Подарићу му дух, као што се подарује неком уметничком материјалу. И није ми више важно где сам ја на том мосту, нећу уопште да размишљам више о томе. Али, настаје један проблем... Како ја сада тебе, читачу, непознати странче да пустим унутра?! Нећу да те понизим, сматрам да је чаролија што уопште читаш ово! Е, па видиш, ако ти кажем да је то пирамида, можеш да се увредиш, јер то делује мало понизно - можда сад већ покушаваш или си затворио страницу у твом браузеру. Али, у пулсирајућем свемиру, откуцај мога срца нећеш наћи тако што га хватати, стегнути, хтети да откријеш његове тајне тако што ћеш га шчепати, исцедити... Сви ми волимо да будемо тајновити - међутим не свиђа ми се када неко игра топло хладно, зар не? То буди пажњу, свакако, јер нам даје лажну слику о ширини те особе, мислимо да је то ћуприја на Дрини, а у ствари је изгубљени сплав! У овом свету исплетеном лажима човек верује у нешто више, када га упореди са нечим нижим. Нпр: Када не верујеш у физичке законе, онда верујеш у бога и у "над-физичко"! Све остало је између... Не, не, не! Није ваљда да сте помислили да у ствари не морате да тражите октуцаје мога срца? Па, у реду је... Наравно, није нам суђено вероватно! Ово ми постаје смешно! Јер, не постоји никакво универзално упутство... Ово ја само тражење. Али, немој штуро просторно да гледаш ничију пирамиду, ничји замак! До неких ствари хвали бесконачно мало, а до неких бесконачно велико. али, ако не пазимо на мале ствари, величина ће нас оманути... Дакле, шта желим да кажем? Замислите да ви и ваш вољени ходате по једној елипси и повезани сте канапом коме је максимална дужина једнака максималној удаљености и змеђу две тачке на елипси.. када сте најудаљенији, хвата вас страх, обично љубомора и можете га лако увући у ту црну рупу, а и себе... Тада смо заслепљени даљином, бесконачно великом, јер смо погазили оно бесконачно мало и померили се, повукли драгог, или се пак бацили. Када сте на најближем растојању, онда је све око вас беконачно мало, јер сте занемарили бесконачно велико, и уживате. Али, нема ту никаквог искуства, никаквог пута, авантуре и ту настаје проблем? Проблем човечанства је једно штуро гледање. Увек је било компликовано, јер се није пазило на просто и обрнуто... Да ли сада схватате колики је значај хипердимензионалности, посматрања из више углова? Човечанство пати, јер не жели да зна нити зна ишта о томе! Само један део људи, путевима у које верују - било кроз музику, науку, открива ово, углавном несвесно! Коришћењем љубави, наравно... А, сада ћу да ћутим... Бојим се да ишта више додам... Из ничега сам кренуо, радозналост покренуо, отворио срце... Можете ли и ви?

Бибијевима, од Пелета