Markova tajna: Elementi

Ne brini. Ne moraš ništa da pojednostavljuješ ljudima. Ako kreneš da se kroz pore njihove provlačiš, da im pojednostaviš pokret, probas da dišeš između đona i utabane zemlje, da se kao poplava provlačiš u njihovo stanište, upiješ ukuse i mirise, progutaš plač, a zatim ih pogledaš u oči, u usta, pa se raspoloviš, pa u nebo ode jedan deo – ono malo što je ostalo od tebe ukrotiće. Bolje budi santa leda, čvrsta, oštra, hladna, nek te vetar pretvara u prah, pa se igraj sa vetrom, mešaj sa tuđim prahovima i lomi sunce dok te ne zapali, da te duhovi vide kako igraš, svetliš, stvaraš sitne, nečujne i večne zvuke, kao da si nekad bio deo neke strune…

Ili budi žar, što iz utrobe zemlje iskače na površinu, menja sve oko sebe, iza sebe ostavlja ništa, pun sebe, budi magma, raširi se, budi figura koja se menja, porključao sav, tuđom zaslugom gurnuta do ivice mora, gde će se stopiti sa njim, zamutiti ga, ali samo tu ‘ na tom malenom deliću velikog plavog prostranstva. I nestani. Niko te neće žaliti ili kriviti, iako si palila i žarila. Jer ti si deo nečeg većeg, iskra borbe i revolucije, tebe će zakloniti trava.

Ako smeš, budi vazduh – rascepaj se, sapleti, zagolicaj, ogrebi, budi nevidljiv, podigni vodu međ’ oblake, masiraj okean, pojačaj vatru, odnesi dim ‘ predaj ga zemlji ili ga u svoje gornje svetove nosi.

Ajde budi stalan. Budi uvek tu. Pritisni, pročisti, ukroti, dozvoli da te ukrote, predaj se i budi najlepša – budi zemlja. Pleni, privlači, neka te oplode, tuku, jer ti ćeš to podneti. Neka te menjaju, neka… Ti ćutiš, ali shvataš. Ti stojiš, ali sve pomeraš. Kao da talasaš. Ali, nisi sama, ti to znaš.

Sve se menja. Nekad posebno, nekad zajedno. Desi se da se promena naglo zaustavi, pa ostane da talasa – unazad, pa opet unapred. Nekad naglo krene. Nekad na prvi pogled stoji – ali, samo na prvi. Promene su jedan veliki mozaik, a svaka kockica na mozaiku je trenutak. I slažemo te kockice, kako hoćemo ili mislimo da treba. Možemo imati samo jednu – sakriti je i strepeti da ćemo je lako izgubiti ili u bušan džep odložiti, pa ćemo je stegnuti jako i izgubiti osećaj; Ili, pak, okačiti oko vrata, kao amajliju, koja će izazivati sumnjive poglede, reči, pokreteč Neko će baciti svoju kocku ili kocke, neko će hteti da ukrade, neko odložiti i tugovati, a neki će hteti baš istu… I svi se menjaju, neki čak na bolje. I dobri ljudi trpe promene, a dobar je onaj ko ima dobar završni cilj. A pošten je onaj ko ne nestane kao utvara i ne briše tragove, već želi da je načisto. A skormnost je nužnost. Izmišljena stvar. Dobar je ko gradi, ko uči ljude da budu dobri.

Između nas i beskrajne pustinje, koja, tako neživa, pomera sebe i ljude i podaje se okeanima i morima, postoje krugovi. Postoje žive stvari. I mi posedujemo krug, ili barem kružnicu! Možemo da crtamo, pustimo ruku, dodirnemo pesak, zarijemo prste i crtamo. Prvo mali, da se izvežbamo, pa veći i veći… Kad dođemo do linije koja nije naša, znaćemo da smo našli još jednu živu stvar. Još jedan trenutak, kockicu mozaika – možemo ostaviti, pokloniti, baciti, istopiti, sakriti. I trenutak je živa stvar. I menja se. Mođemo naići i na više živih stvari. Možda čak ni na jednu. Ali uvek ostaje onaj život u nama, ili mir koji donosi nemir, ili obrnuto. tražimo istinu, ali tražimo i tajnu, želimo putovanje. I svi ti trenuci, sva ta promena, jednog trena može postati samo materijal – i mi ih valjamo, kao balegar zemlju, onako bezazleno, kao deca u snegu, sa nekim ili sami. Pravimo loptu. Ta loptica ona je živa, takođe. Menja se.Ta loptica može da svetli kao sunce, menja reljef zemlje, ili kao mesec da podiže okeane. Može da nestane. I ova planeta je jedna radoznala kugla. na njoj svi sve vide i čuju. Samo se prave nekad da ne čuju, a posle se žale. Ili ne čuju jer im ne treba to u datom trenutku. Neki ćute i mudruju. Neki se osmehnu. Tako nastane neki poredak, neka prividna pravilnost kada skupimo različite stvari oko jedne iste. A posle, opet zatišje. Sve se menja i sve je živo. Možes biti zemlja, vazduh, vatra, voda – samo ako odlučiš da budeš živ. Svako pitanje pravi odgovore. Svaki vetar pritisak. Talas sam sebe uništi. Sve je živo i sve se menja. nijedno proleće nije isto – jer nijedna zima ne voli isto svako leto. A proleće – i ono traži nekog da zaigra. Sve talasa…