Crtanje

Osecam se prazno... Ne znam odakle da pocnem, ne znam ni sta da pocnem. Odakle meni ideja pocetka i kraja? Kao da sam zarobljen u sopstvenim mislima. Kada jednu misao pocnem da izdvajam, ostale se zakace i opet udarim u zid! Taj zid je mracan. Podseca na suvu zemlju. Ja ga grebem, a on hoce da me zatrpa. Vrisnem, on se obrusi. Tiho jecam, a on mi preti. Onda nastavim da hodam kroz mrak. Pokusavam da ne dotaknem zid. I osetim hladan vetar na svom licu. Po vilici, koja se steze, vetar koji mi steze sinuse. Korak i ukocim se. Jednom nogom sam sada nize jedan stepenik. Plasim se. Sirim ruke. Ali nema zida sa strane. Sad bi trebao da sidjem bez zidova. Noga po nogu... Najezio mi se potiljak. Kao da mi neko dahce nad vratom. Sta ako me neko gurne? Ukocio sam se. Seo. Nije bilo zidova kako bi se pridrzao ili barem da ublazim pad. Pokusao sam da legnem. A sta ako stepenice nemaju kraj? Sta ako su nesigurne pa se okliznem? Teze ce biti popeti se nazad. Da je neko barem sa mnom. A mozda nekog i ima! Aaa! Ee! Da li ima nekog? Upomoc! Ucutao sam. Disanjem kroz ustapokusao sam da sakrijem dah... Sta ako ovo slusa neko ko ne bi trebao? Resio sam da se vratim nazad. Trcao sam, trcao, gubio dah. Rasirio ruke, osetio zidove! Bilo mi je lakse. krenuo sam u drugom pravcu! I ocesao teme. Prostor se suzavao. Cucnuo sam i krenuo da puzim. Ali, kraj. Nije se moglo dalje. Ponovo zid. Krenuo sam da se izvlacim i vracam. Sirio ruke i dosao do istog mesta odakle je ovaj tekst krenuo! Ovaj put cu sici stepenicama drzeci se zida. Ali, opet onaj isti vazduh. Hladni zadah, kao pred nekom provalijom. Rupa! Stepenice. Kao neki veliki levak. Da li se i on suzava? Mozda se predje na drugu paralalenu stranu, kao ogledalo, pri suzetku, pa se krene ka gore. Trcacu pravo. Ali, stepenice postaju nezahvalnu uske. Necu da se okliznem i da upadnem a da posle ne mogu da izadjem! Krenuo sam u krug. Ali izgubio sam pocetak! Pruzio sam nogu da uhvatim nesto, ali bezuspesno! Bila je to kupa sa, za mene, tupim vrhom, cak i ako nije! Trcao sam po ivici! I desilo se nesto neocekivano! Izgubio sam tlo pod nogama. Ova ivica je menjala smer, ali on nije bio za mene! Udario sam o zid, a trnje me je prihvatilo, steglo ruke, vrat, zajecao sam i krenuo da se derem, viseci na tom zidu od trnja!

***

Ziv je! Rodjen problematicno, ali ziv! U problematicnom braku, gde majka bese gurnuta niz stepenice od strane osobe kojoj je verovala. A nosila je cedo u sebi! Ali, ziv je, zdrav je, rodjen! Sasvim druga dimenzija. Trnje puca, nestaje i covek pocinje da lebdi. Sve brze i brze, tako brzo da i ne primeti!

***

ponovo u krug. A posto je u pocetku covek mali, a vremenom sve tezi, on leti u krug sve brze i brze, dok ne postane lak i mali i vrati se na isto mesto i pretvori se u pepo! Ili cak i ranije, ako postane toliko veliki da krne van kruga, stvori varnice i sagori! Zasto u krug? Koja je to sila? Zasto smo prozirni? Zasto smo krti i prozirni?

***

Kako naciniti dijamant? Zaslepljuje, cvrst, redak... Razlicit. Mozda i precenjen, mozda. Ono sto nas privlaci, odvlaci, ono sto nas cini prozirnim je zrak. Simbol. Rec.

***

Sjajimo kad ima svetla. U mraku sjajimo samo ako je jos neko prisutan!

***

Novac... Luksuz... Mali prozor na udaru vetra, na udaru krize! Mali novcic za nephodonost, papirna novcanica za nesto vece. Ali kada se prozirni prozor razbije u sitne delice, razletece se papir. Neophodni novcic ce ponovo naci namenu, jer je neophodan. mali prozor je sada nestao, kao i luksuz, ali je i dalje sunce milovalo lice, nstajuci i napustajuci modro-crveno nebo...

***

Sta ako naucis da siris to svetlo u mnogo pravaca, u svakoj boji, napravis dugu, i kada se sve u jednom tacnom momentu spoje i naprave nov izvor svetlosti. Dijamant dobija cenu tad vec. Ali s druge strane, ono nesto nema cenu. Drugacije je! Dijamant postoji! Istrazuje se! Ostrasceno se istrazuje!

***

Pustite nas da tugujemo!


Crtanje by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.