Wash and Go!

Trceci kroz park gledao sam da izbegavam listice, igrao sam se... Ali oni su padali svejedno i pravili zvuke koji su me maskirali... Od cega? Od nicega. Ja sam se samo igrao... Ali njih ce biti sve vise... I koliko god ja milovao stazu stopalima, iza mene ce nastajati vir i listici ce poskakutati... I jednostavno moram da biram. Izabrao sam borbu i meditaciju ! Znaci dva bojna polja... Ili vise? Jer, dosta je. Dosta mi je vishe te zaraze nepoverenja ljudi u sebe i u druge, dosta mi je vishe kada se ljudi oko mene prave ludi, dosta mi je povrsnih utisaka, zlonamernosti, straha koji me prati, dosta mi je potiskivanja mojih zelja, energije, talenta, izigravanja smirene budale, nonsalantnosti, nemogucnosti da prema nekom budete otvoreni... Moje bojno polje se otvara... Prvo se borim sa sa sobom... I ostacu tajan za javnost oko mene... Radicu na tom projektu... Napravicu haos u kojem cu samo ja moci da vidim red... A vremenom ce ga drugi videti i ugledati se na njega! U svakom ima neto vise, nesto sto se treba spoznati... Bilo tuga ili sreca i svako ima za sta podeliti... Ja sam tesio mnoge, nekolicina je tesila mene... Ali ja sam izabrao taj put i ne zelim da razocaram sebe ni druge... Ipak ja verujem u neku visu energiju... Ostrascenost nije dobra, ukoliko te pokrece, zbog toga glavu izgubis... Ali ako si ostrascen za ciljem to je vec nesto. Planova nema... Oni se prespavaju... Ako neces da povredis druge, pomozi im, i pokazi im deo tvog svetla, da ne bi ispao egoista ili da ne bi pomislili da lazes. Pogotovo kada radis vise stvari odjednom... Kao da stvaras nemir... Nemir postoji kod mene. Neki strah... Sada rusim to... Bitka pocinje... Osecam led na grudima, vatru na ledjima, zario sam zube, rastegao se, tresem se, ali se ne dam... O duse moj, gde si... Igraj sa mnom, plesi sa mnom. Podijum je nas. I nema nazad... Bitka je otpocela! Dosta mi je vise! Dosta! Dosta!

Došao je novi dan

Krećem na fakultet... Prva godina. Pokušavam da uložim cenu napornog rada koji sam radio preko leta na pravi način, odnosno da sebi otvorim još novih puteva i napravim "ventil"... Ko zna kuda ovo vodi? I šta će me još iznenaditi! Ali važno je biti predan, srećan i spreman na sardnju i pomoć drugim ljudima oko sebe... (Ili pak životinjama.) Ali, na kraju krajeva, ja ipak krećem na fakultet. I započeću novu seriju pisanja tekstova... Trudiću se da ne zapostavim blog. A, i ako se to desi, ko zna zašto je to dobro.

Čelik koji se ne presijava

Napomena: Ne želim da se izjašnjavam u vezi toga da li je ova priča autobiografska ili ne. Jednostavno, ona je tu. Da li je tužna? Ne znam? Kakav otisak ostavlja - to će svako znati, ali će ostati intiman, pa eto i ja ću se poneti za masom...

Zašto se čelik tada nije presijavao? Zato što svetlosti nije bilo... Osetio sam hladnoću. Tama koja mi je češkala potiljak od čega sam se ježio! Dahtala mi je za vratom. Ali ja sam ipak video suze jednog dečaka, koji je pogledom prkosio daljinama i održavao ravnotežu kako ne bi spao sa litice koja je sekla okean i neku tamo zemlju... I svi idu od njega. Zasto svi sada odlaze? Zasto mora da ceka? Niko u susret, u zagrljaj? Zar mora da juri okolo naokolo? Suze su ga prosvetlile... Ali, on je i dalje bio tužan... Suze su ga mazile, presijavalo se njegovo lice... Zasvetlio je tada. Otvorio se... Grudi su mu se rascepale... Potekle su reke... Tutnjilo je... Za nekoga bi to bilo naglo, iznenadno. Ja se nisam osećao tako. Mogao sam da pustim pažljiv i čvrst korak... Da igram... Toliko snage, moći. Nisam više hteo da čekam.... Nisam lepršao. Kretao sam se kao puma, sakriven u magli koja je siktala i na nebo i na reke ispod nje... Zatim sam se rastegao i udahnuo... Pratio me je vatromet sačinjen od zvezda padalica. Kao da sam udahnuo svu gorčinu, jer na jednom sve oko mene je bilo mirno... Ja sam bio mala nemirna pomerajuća tačka, u tom svetu... Zora me je opekla, i ja se brzo trgnuh i okrenuh... oko mene je sve bilo ravno... Noge mi je milovao pesak... Krenuo sam unazad, sapleo se i pao... Bio je u pitanju neki štap... Uzeo sam ga sa obe ruke i nacrtao na pesku kružnicu oko mene... Pa onda još jednu, veću... Ne znam zašto sam to radio... Možda sam imitirao neke više svetove, neke puteve univerzuma. Ciljao sam previsoko... Kao da mi je plavetnilo iznad glave bilo nevažno i prozirno! I siktanje... Osetio sam opasnost... Bežao sam van svojih krugova. I digla se prašina. Oluja i ja u tom peščanom viru. A zatim sam se zaljubio u nebo... U tom trenutku... I postao sam prah. Gorčina se rasprsla, nestala... Nisam više bio na tom mestu u tom vremenskom trenutku...



Stojao sam na litici... Prkosio pogledom... I pitao se gde je nestao onaj plavi trag mog detinjstva? Osetio sam oči... Poglede koji me probadaju. Željne, nerazumne... Ja između tajne i javnosti... Pocrveneo sam... A zatim se ko bajagi nasmejao i razvukao crvene i ispucale usne. I skočio sam... Pa zatim još jednom... Hteo sam da me litica izdrži do poslednjeg trenutka, kada će me naterati da i ja skočim.. I onda sam stao. Povukao se unazad. Baš je bilo bezveze. I priča je dobila neki ucviljen tok... Gde je ona gordost? Ono vitko telo? Drhtaj?

Bezbrižnost je svesna intuicije, ali intuicija zna više od bezbrižnosti. Zato sam se zaleteo, jer sam hteo da znam šta još intuicija zna? I skočio sam. Raširio sam krila... Nisam hteo da budem lešinar što svoj leš unapred skuplja! Za nekog sam ja možda stajao. Ali za mene, to je bilo putovanje. I opet sam osetio gustinu vode... Dno se nije presijavalo... Zato sam zajecao... I čuo sam odgovor... Pa bio sam srećan... neko tamo, koga ne znam mi odgovara... I lepo mi je... Sve sam znao, video, osetio... Intuicija me nije pritiskala ni opterecivala vise... A tamo negde su svetlucale zvezde i bile predigra za plavi trag po imenu NEBO.




Čelik koji se ne presijava by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Antonis Remos u Beogradu

Napokon! Koliko sam puta pomišljao da ću na letovanju u Grčkoj otići na njegov koncert, ali kada sam čuo da dolazi u Beograd, jako sam se prijatno iznenadio! Moguće je da mi prija grčki melos i da svaka otrgnuta žica pobudi moje krvno zrnce... Ali, ja cenim kod ovog čoveka njegov jak i dobro predstavljen glas! Pevanje do zadnje kapi vazduha... S obzirom da Grci pevaju po malo kroz nos, onda vas celokupna melodija umije, ispuni sva čula  i disajne puteve... Rastegnete se uz Remosov glas i igrate, sedite, plačete od tuge ili od sreće! I miriše more... Opušteno moćno pevanje... Ima još mora... I tihi plač... Svaka nemirna plačna nota predstavljena na njegov nacin donosi vam mir i pročišćenje... To nije njakanje, niti je u pitanju "fast food" muzika! Svi smo mi mali vir... i pravimo jedan veliki... bura i oluja... U mojim očima, u mom srcu... Temperament od koga ne možemo pobeći... Osećaj prijateljstva sa jednim narodom. Strasne pesme uz jednostavnu i jaku pratnju bubnjeva i basova, uz nemire, uz njegov nepredvidljiv glas... Samo se prepustite, barem jednom u svom životu! Lepo sećanje je zagarntovano, a osećanje može da vas prožima i celog života ako to dozvolite... Ići ću sa društvom i pre svega sa mojom sestrom, koja inače studira grčki, pa će mi pomoći ako zapnem sa tekstom... ;-)

Koncert će se održati 28. Septembra u Sava Centru. Karte su 1.200 dinara i više. Dobrodošli!

Popi vs Crazy Jo vs stropoštavanje

Ову причу желим да посветим мојој левој и десној руци, женским особама које руше све табуе, али могу да сруше још по неку ствар (Крејзи Џо) или да поломе нешто (Попи)... Не препоручујем читаоцима који ме не познају лично или су први пут на блогу. Да, драги читаоци, погодили сте - с леве стране имамо једну ломачицу Попи, а с десне рушитеља Џоа! У ствари, то су две веома нежне женске особе, осетљиве, горде, одлучне, али ипак опет тако различите... У њима се стално нешто мења. Остају мистичне до краја, тако да не можете открити шта. Али са њима чак и претпоставке добијају неки нов смисао! Па, да видимо куда ова прича која следи води и где ће се запутити ове две осице? Да ли ће ветрови бити повљни за ова два слепа миша? Да ли ће им се земља отворити и шапнути своју тајну,  а оне се склoнити на сигурно, у неку пећину? Уживајте... С поштовањем, Марко

***

Crazy Jo je ustala. Ne na levu nogu, ne na desnu, vec na jednu zamisao da pozove lovca na blago, Popi, u svom selu poznata i kao "Zmija koja bljuje viski", njenu dugogodisnju suparnicu i saradnicu u cistim i prljavim poslovima, kako bi joj se pridruzila u otkrivanju obala koje maze i cuvaju ostrvo i puteva koje vode do vrha istog ostrva nasukanog po sred Paratethys-a... To brdasce, to ostrvce je bilo prava zagonetka za Jo! Svojim hladnim i nervoznim rucicama, scepala je telefno, a vrhovima znojavih prstiju iskucala poruku Popici... Zvala je na svecanu dodelu blagoslova "Mama Elizabeta", koju ce nadgledati cuvar zatvora, od milja Hodajuca Guarana, ili ti Ivana! Princ Bojan nije smeo pokazati suze zbog rastanka... Morao je ostati jak. Zato se umivao pivom, ne bi li zakamuflirao plac i tugu... Kad mu je knedla zastala u grlu, on je opet junacki potegao kriglu! Od besa je lomio staklene krigle, a sa svakog parceta stakla usmrknuo i ono malo piva sto je ostalo da se ne baci, jer se nikada ne zna u ovim nesigurnim vremenima! Pele, sa svojom makro-korporacijom, dao je novac  i sponzorisao ceo put. Kupio im je barku, sa jedrima nacinjenim od najfinijih paucina, skupljanim godinama... I one su htele da lete, a ne samo da plove... Nebo je bilo njihovo. I zapevali su svi pred rastanak! To nadmetanje, ta skupina jakih jasnih glasova, toplina, nadolazeca inspiracija, plac kroz pesmu, zapenili su stari prijatelji... Zapenili... Nema kraja! i njegovo velicanstvo, Nexis, zapevao je  i zajecao... Njegov glas stvarao je mehure  u kojima smo svi leteli do pada na guzicu... A boleo je taj pad! i otplovile su... muska populacija ostade nasukana u pesku, kao da nema nade, kao de pomeriti nece, kao da bez njihovih ruku sve ce stati i nista vise nece biti tvrdo... Mozda su i bile u pravu!

Plovile su dve ribe 20 dana i dvadeset noci... Ponele su zimnicu, rezervnu hranu, Popi je cak ponela i kondome, da stave ribu koju upecaju u njih... Za to vreme, Nexis, se napio i pao u more... Medjutim u vodi je do kolena cucala Oonah, koja je bila neprimetna i mracna, jer se suncala na terasi, pa je on u stvari pao na nju... Oonah ga je odvela kod vodoinstalatera Roxy de Patagonia. Kada je usla sa Nexisom, koga je obesila kao kakav privezak oko vrata, Roxy povika - "Zar opet moram da otcepljujem neko gov*o!" Ali pogleda i shvati da je to Nexis... Okupace ga dve drugarice, zaviti ga u pelene, a posle ce se igrati sa njim kao sa malom caurom... Bice on njihova svilena bubica... Sve je mirisalo na greh... A za to vreme, kod crazy Jo-a, je mirisalo jos nesto, jer je Popi pokvarila stomak... I prodje tih 20 dana i 20 noci... Nasukase se Popi i Jo!

***

Kada su sisle sa broda, "stropostale su se automatski" na obalu, odnosno ispod prve palme na koju su naisli... Prva se probudila Popi. U stvari, kao je spavala bocno, s prsima ni na nebu ni na zemlji, osetila je da joj nesto mili... Kada je otvorila oci, nista nije primetila... Verovatno se istripovala... Mozda se setila nekih lepih trenutaka u njenom zivotu... Ustala je, i taman kad je krenula ka obali, nesto ju je povuklo za nogu... Popi je vrisnula, a Jo je poskocila kao skakavac... Ponovo se Popi istripovala... Ali, nesto je tu vrdalo i mrdalo... Ovo mesto je tako nekako vrdajuce... A Popi je dozivljavala takozvane vrdove... Ikrenuse nih dve... Ka vrhovima. Dosta im je bilo mora! Ajdemo na planine! Konacno je Jo na ostrvu koje je kopkalo njen pogled kome nije bilo kraja... Osmatrala ga je ona u mislima onako sumnjicavo, zbunjujuce, sa napucenim ustima, napetim celom... Sada je na njemu. I ona uziva. Zajedno sa Popi... Nije bila stvar u vezi blaga... Nego u vezi promene. Mira. Avanture. Jo je razmisljala o mnogim stvarima koje je cekaju kod kod kuce. Vaznim odlukama... Razmisljala je sta da keze. Kako da reaguje. Pokusavala da osmisli pravi trenutak. Kofer briga. i saradnica Popi. I imala je osecaj da sve to mora skoro da odradi. Popi je, pak, razmisljala na duze staze. O tajnoj operacii sledece godine, o poslu, o proslosti... Jo se pak zalgavila u buducnosti. Ali njih dve su zajedno bile sadasnje. Neponovljive! Ove dve osobe su siroko vezane. Jo je kao Mesec, Popi kao Zemlja... Mogu da se tese, ali se ipak ne razumeju. one se jasno vide, istrazuju, ali tuga vlada tu... Obe imaju hrpu problema. Nek namestaju trenutke. Posto ovi dugo traju. To ni nisu trenuci. Nisu svesni svoje pasivnosti... I tako su setale, uzivale, meditirale. Za to vreme, u Sivogradu nemanja se treznio uz asistenciju Roxy da Patagonia... Uz njena ceskanja, pevusenja, uz OOnah-ine supice i jela po imenu picete... Doslo je vreme da se dve putnice vrate kuci... Posle burne noci provedene sa Vrdnacskim duhovima, koji su se kao jegulje vrteli oko njih, posle mesavine suza i znoja, nemira mira i mira nemira, vratile su se... I kako su plovile, shvatile su da su zaboravile hranu... i kada su htele da se vrate nazad, nasukale su se... Nestao je Parathethys... I bile su u mulju. Ni napred  ni nazad... Bas su se odvalile od vremena. kao neka ogromna stena.  I upale  u ovaj mulj! I kad su krenule nazad ka mestu vrdanja, utopile su se u blato... I vrdalo su... Cele vecnosti su vrdale. I tako nastade ime mesta Vrdnik! Oko Bokija je ispletena paucina, koju je skupljao da bi pnovo razvijao jedra  i krenuo u potragu... Pele je crkao, upao je  u ves masinu kada je prao novac...Oonah je odmah uskocila  u posle-okeansko blato kako bi uzivala i sladila se u njegovoj lekovitosti, van domasaj sveta... Taman ce bolje  i pocrneti od sunca! Roxy, opasna paucica, je pojela Nemanju... Medjutim, on je bio pomalo pokvaren i zilav, pa se Roxy ispovracala  u mulj po OOnah-i i pala... Kada je OOnah videla to na njenoj kozi, odmah je pala u nesvest. Grad je postao Beo. I nesto se  i dalje vrdalo... Nemojte ovako da zavrsite!

Mojim prijateljima...

Nisam siguran da li je i ovu pesmu pevao na EXIT-u, jer sam bio u transu, ali je svakako posvećujem svim mojim prijateljima i onima koji bi voleli to da budu! Hvala VAM što ste uz mene!

Marko Pele

I kitovi pevaju (sr)

Mir nemira... Nemir mira... Malo sam se udaljio od tema o kojima sam prvobitno pisao... A to, valjda, i nije tako lose. Ljudi su cesto preokupirani otkrivanjem sebe, pa nemaju vremena da otkriju druge, a posle ze zacude i spomenu sudbu! - Planirati - Sta to treba da znaci? Lepse je zacrtati cilj. To skoro da ostavlja utisak neceg svrsenog. I grickate tu cokoladu uzivajuci u njoj... Kada bi planirali, ne bi vise uzivali. I ponovo se vracamo na otkrice... Ali, sa ciljem, to otkrivanje ima ukusa. A lepotu necega cete upravo i drugima moci da pokazete ako iskreno uzivate u ukusima... Mozda im se ne svidi - ali za to vreme drugima hoce. Mozda se nasmeju - slucajno ili namerno, cinicno ili dobrocudno, planski ili zbog otkrica...Nekada morate da ulozite veliki trud, da obavljate nesto sto ne volite da bi iskazali ljubav onome sto volite. Tada ste smeliji, sigurniji! A to sto volite, vam uzvraca ljubav i postaje deo "porodice". Ali nikada se ne udaljavajte. Jer i tu mogu da se otvore mnogi putevi... Nemojte da vas zavaraju, da sisaju vasu snagu! Te neke stvari sto donesu brzu i kratku korist. Ljudi smo, svakako da dolazimo u takve situacije. Meni nije krivo ni zbog jedne.. Ali samo jer sam nasao neku vezu i jos je trazim, neki smisao! Ovo nije uvod. Niti ja negde vidim vrata. Tu smo gde smo.

Ali, naidje tako nesto ponekad...Gledam, a ne verujem svojim ocima... Posledice su vrucina u mojoj glavi, suze, jedno razdrazeno osecanje, momenat kada shvatis i napravis mali debilasti osmeh od uva do uva! A zatim sam pogledao oko sebe... Video sam korake, bili su ushiceni i lagani.. Okrenuo sam se oko sebe, ne znam ni zbog cega sam to uradio. Podzemni prolaz. Vrucina grada koja se krije. I gledam taj hod... Kao puma. Lagan. Priblizava mi se iza ledja, ali ipak skrece. Sarmantni polu-osmeh... Duge noge i slatka guza... Ali ta faca. Ona se ne zaboravlja! Znao sam ko je to! Ali proslo je i ostavilo osecaj. Stvari su se razbistrile..

Ali tesko je hodati. Kada se okrenem, kao da se sve okrene. Prostor se suzava. Zasto nekom drugom da smetaju moja ledja? Izsarana crvenim putevima, ogrebana strascu... Legenda ce trajati. Ovo je moj okean. Moja sansa. Duboko, u tami, ja gorim i pevam. Okrecem se. Valovi iznad mene se maze sa nebom... Sve oko mene dise... I pevam... Prostori dobijaju boju... I svi onda da te dotaknu. A dodir je ravan sa odirom noga i meseca. Barem za sad moze da traje tako pordejenje... Ali fascinacija ne jenjava. Samo poredjenja... Zato je ne volim poredjenja. Lako je plivati. Tako nevino se brckate, lebdite. Slavite zivot... Pevate... Sretnete razne stvari, velike i male. Svetlucaju... Mehurici se kupaju u suncu... I sunce peva u ovom skrivenom svetu... Boje se rasprsnu na najsitnije cestice i postanu svetle... Zvuk gitare mrsi nervne puteve. I ponovo osecam. Vratio mi se stari osecaj!

Grub ili nezan. Umeren ili napadan. Sta je lepo samo u jednom, odnosno drugom? Cemu strah? Napucene usnice mogu biti i slatke, a ne samo ljutite! Covek postaje frustiran i nije svestan kako povredjuje ljude kada je na samo jednoj strani, a posle se buni! I ne zna da primi poljubce svim srcem. uzastopne nezne, slatke... Nikada ih nije dosta. Nisu dosadni. Uvek ste s njima otvoreni. Bez ritma, onako zbunjujuci, jer ritam moze da bude i na nekoj drugoj strani planete za koju vi ne znate... Nije zvuk nikada sam.

I opet uzimam vazduh. I opet sam srecan. Kao kit. Da li ste znali da i kitovi pevaju? Razdragani su... Traze panju! Zasluzuju je. Pre su ih ubijali, unistavali, jer nisu shvatali njihovu pravu velicinu. nose vekove tereta na svojim ledjima. Cuvaju tajne. Zamislite da plivate s njima. i da ih njihov zvuk ljubi. Onako brzo socno, svim srcem, nezasito... A to je tako divan osecaj. Ako nista isprobali to, isprobajte! Vreme je! Lomace vise nema... I ne okrece se sve za mnom vise... Sada znate kako nastaje mir... I koliko nemira je potrebno za njega.

I kitovi pevaju by Маrко Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Upotreba čoveka (sr)

Čujemo zveckanje zvončića okačenih o okovratnike irvasa koji lebde vukući sanke Božić Bate. Vreme je bilo Božića, onda, kada sam napisao ovaj tekst pre nekoliko meseci. No, sada ga delim sa vama...

Jedan jugo-nostalgičar (Masovna pojava ljudi koji žive sa svešću da su živeli bolje pre i da je standard ispod toga nepromenljiv nabolje i često mešaju mladost i godine sa ekonomskom situacijom. Nisu hteli da produže mladost ili pak da se uozbilje... A i imaju za čim da žale - lično smatram) mi je rekao, a čudnim putevima komunikacionim sam to sebi i potvrdio, da na Zapadu za vreme Božića imaju velika sniženja. Onda sam se vratio u sadašnjost, iz koje nisam ni izašao i shvatio da kod nas sa tim sniženjima nastaje čudna situacija. Otvaranjem jednog velikog tržnog centra sa napomenom "da je najveći na Balkanu", uvideo sam i doživeo da narod masovno ulazi, isprobava i izlazi, ali praznih ruku sa mislima koje ostaju za njima tu među robom. Ali mi napredujemo sa sniženjem vezanim za hranu. Mi, inače, služimo jaka jela čak i na sahranama, što je zdravo, zato smo tako izdržljivi... Ipak nismo gojazni kao Englezi. Pa, kako? Verovatno je u pitanju to što se ovde drže dijete od sniženja do sniženja. Nego, da se ne udaljim od sopstvenih misli, želim da pričam o Božićnim na globalnom nivou držeći se one stare: "Deluj lokalno, misli globalno!"

Čujem zvončiće na okovratnicima irvasa što lebde vukući Batine sanke. Vreme je Božića. Opet ističem isti tekst, ali s razlogom... Samo da nije politička kampanja! Čujem crkveno zvono preko puta, dok pišem ovo, ali ne kao posledicu klerikalizacije, već Božića. produhovljeni hrišćanski praznik koji aludira na skrušeniji jednostavniji život u zajednici u skladu sa prirodom u zajednici - složnoj i tolerantnoj. Usput stalno pipkam telefon, mobilni telefon - tu moju bolest, neophodnost, uslovni refleks, strah, anksioznost i večitu budnost, ne bi li video koliko još imam VREMENA! Kažem "VREMENA". Ali slavlje ne sme da se propusti - božić kratko traje, a ljudi nezadovoljni, željni, nestaloženi. za kredit ćemo lako - on može da se dopuni za minut... interesantno što u stvari za vreme ovih skromnih praznika ljudi šetaju po ivici bankrota. Verovatno dokazuju svoju skromnost. Daće sve pare! Konditorski proizvodi i ostala roba... Pa sniženja, pa boje, pa... Efekat "žena u šopingu" dolazi do izražaja.

Čujemo zveckanje parica! Koliko parica toliko varnica... Čujemo zveckanje parica, čiji fondovi i računi nas stežu oko vrata, a vuku nacionalnu i svetsku ekonomiju, koja je u rukama 5% svetskog stanovništva. Vreme je sniženja. Božić bata postaje banka, postaje sniženje. Koliko ćemo se sniziti? A lepe žene prolaze kroz grad - cakle okice, a i treba... I treba ušteđevina da nestane.

Ako sam išta shvatio o životu i uspehu, jeste da PARE NISU CILj, VEĆ SREDSTVO! Sa više umetničke slobode, više dramskih pauza. Ali ne slobode koje nudi fast-food muzika u Srbiji, šljašteća, napadna, dopingovana od koje krave daju više mleka. To bi bilo to. Videću da izbegavam ovakve teme... Ostanite uz naš kanal - sledi blok reklama.

Spasih se - nije sve bila satira!

Upotreba čoveka by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Preispitivanje sažaljevanja (sr)

Uvek sam imao neki odbojan odnos prema sažaljenju. Gledao sam da ga odbijem, da ga obiđem, dok sam druge ljude tretirao zbog svega osim zbog žaljenja ili jer sam naprosto verovao da u svakom čoveku ( i još uvek verujem u to) postoji neka svetla tačka do koje bi ja doputovao i time proširio svoje vidike, a i tudje, potegao lanac iznenadjenja, ali opet sam posle imao ponekad i probleme zbog toga, jer nisam hteo da stvaram zavisnike od mene, već da ljudi budu otvoreni prema meni koliko i ja prema njima. Često su to bili živčani karijeristi koji su polako presušivali ili zbunjeni i ćutljivi ljudi ili pak nervozni i ratoborni - to mi je bilo inspirativno, odnosno možda sam ja to ipak radio zbog nekog svog ega... A možda čvrsto verujem u promenu i hoću da upoznam sve aspekte života i da sagledam moje nesagledane granice.

Ali, sada želim da se zapitam zbog čega, da vas pitam šta je loše, a šta dobro kod žaljenja. ne želim da glumim psihologa niti kvazi-psihologa, samo posmatram stvari iz svoje perspektive bez naučne literature, bar za sad! Da li u nama ego doživljava orgazam uvek kada nekom ustupimo mesto u autobusu, a to ni ne znamo čak? Pa, recimo da navedem razloge zbog čega ustajemo u autobusu (a da nije izlazna stanica ili utrnule noge), a da ne spomenem sažaljenje:

• Zamisli da sam ja na mestu te osobe, a da nema ko da mi ustane (individualna karijeristička briga o budućnosti)
• Razumem ga/je ili Tako su me učili (kolektivna saosećajna opomena prošlosti)
• Sažaljenje

Treću tačku sam ostavio praznu. Hteo sam da napišem "sažaljenje"... Da... To mi miriše na sadašnji ne proračunati trenutak. U stvari, dragi čitaoci, ja sam sada bolje upoznao ovaj osećaj pokušajući da proširim sopstvene vidike sa vama. To je humanistički osećaj, spremnost za brzo i slobodno razmišljanje, trenutak velikih hrabrosti i velikih uzdržanosti, velikih rizika koji donose uspeh i satisfakciju. Ali to ne bi treba biti trenutak koji će trajati, jer sve ostalo je lična korist. Kada se nađete ljudima, sledeći korak ne bi trebao da bude da ih načinite zavisnima, to je suludo, već da shvatite to kao zrak sudbine, neke čudne sklopke života... Da budete otvoreni sa tim ljudima. Nemojte da trošite sebe ili druge sa praznim pričama.

Ali, čin sažaljenja ne mora samo tako da javi. možete da reagujete nesvesno pomalo, sve dok ne eksplodirate i zaštite slabije, ili pobesnite i sklonite lepo od ružnog, usprotivite se, sledite sebe.

Naravno da je ovo vezano za prošlost i budućnost, ali samo onoliko koliko mi nismo spremni da živimo u sadašnjosti. Zato ublažite sa preispitivanjima! I lakše sa sažaljenjem! Ako otkrijem nešto novo u vezi ovoga pisaću... A, opet, pisaću čak i ako ne otkrijem - jer moji pogledi prevazilaze širinu neba, barem ja tako želim da bude.

Preispitivanje sažaljevanja by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Негде у даљини (sr)

Да ли вам је познат онај моменат када сте препуни идеја и када сте тако узлетни? Мећутим, када у ствари треба да их изразите - закочите се! То се мени управо дешава пишући овај блог... Наравно, већина, ако не и сваки носилац здраве памети, ће се запитати у себи, или наглас већ: "Па будало, шта ти пишеш и шта ја тражим онда овде?" Е, добро је да смо се око нечега сложили, јер први утисак је обично и најбитнији! И, ето, измештам се у времену и управо разговарам константно са сваким појединцем/појединком који обрати мало пажње... Да ли смо се то ми некако спојили? Назваћу то интелигентно спајање. Не бојте се, не бајам нити покушавам да! Чини ми се да сам мало застао и исувише величам овај тренутак, нисам се покренуо, што није свакако зауставило вашу пажњу, која можда и нија више усмерена ка мени, односно тексту, али тражи нове изворе у мору текстова, слика, видео записа и сличног. То је неки природни пут. Ми смо инспирисани природом. Ми смо у ствари оптерећени њом. Јер, замислите ви да живите са сазнањем да постоји гомила ствари око вас и да многе нису откривене, објашњене, да склоп тих ствари чини чудна дешавања који многи називају судбина, је ћу то назвати чаролијом. Што би један мој пријатељ рекао: "Чаролија је то!" А, да ли то све контролише неки ред? Да ли својом свешћу ми правимо калуп за потенцијална дешавања? Или смо у возу којим не управљамо, нажалост..? Вероватно је да постоји нека равнотежа или тзв. "добро у злу"... Али, ако стално себе држимо под сопственим будним оком, то је већ застрашујуће искуство и доноси несигурност... Значи, ипак више волимо да се препустимо. Седнемо у удобну фотељу, леншкаримо на плажи, чтамо нешто, евентуално или пак водимо љубав, једемо сладолед итд. Али, неко други то не воли, једноставно! Опет равнотежа... И тако ја сад ходам по замку сачињеном од мостова крајности, супротности... Мало овог, мало оног. Али, ако тај замак ишарам маштом то постаје моје омиљено место... То је оно што ја хоћу... Подарићу му дух, као што се подарује неком уметничком материјалу. И није ми више важно где сам ја на том мосту, нећу уопште да размишљам више о томе. Али, настаје један проблем... Како ја сада тебе, читачу, непознати странче да пустим унутра?! Нећу да те понизим, сматрам да је чаролија што уопште читаш ово! Е, па видиш, ако ти кажем да је то пирамида, можеш да се увредиш, јер то делује мало понизно - можда сад већ покушаваш или си затворио страницу у твом браузеру. Али, у пулсирајућем свемиру, откуцај мога срца нећеш наћи тако што га хватати, стегнути, хтети да откријеш његове тајне тако што ћеш га шчепати, исцедити... Сви ми волимо да будемо тајновити - међутим не свиђа ми се када неко игра топло хладно, зар не? То буди пажњу, свакако, јер нам даје лажну слику о ширини те особе, мислимо да је то ћуприја на Дрини, а у ствари је изгубљени сплав! У овом свету исплетеном лажима човек верује у нешто више, када га упореди са нечим нижим. Нпр: Када не верујеш у физичке законе, онда верујеш у бога и у "над-физичко"! Све остало је између... Не, не, не! Није ваљда да сте помислили да у ствари не морате да тражите октуцаје мога срца? Па, у реду је... Наравно, није нам суђено вероватно! Ово ми постаје смешно! Јер, не постоји никакво универзално упутство... Ово ја само тражење. Али, немој штуро просторно да гледаш ничију пирамиду, ничји замак! До неких ствари хвали бесконачно мало, а до неких бесконачно велико. али, ако не пазимо на мале ствари, величина ће нас оманути... Дакле, шта желим да кажем? Замислите да ви и ваш вољени ходате по једној елипси и повезани сте канапом коме је максимална дужина једнака максималној удаљености и змеђу две тачке на елипси.. када сте најудаљенији, хвата вас страх, обично љубомора и можете га лако увући у ту црну рупу, а и себе... Тада смо заслепљени даљином, бесконачно великом, јер смо погазили оно бесконачно мало и померили се, повукли драгог, или се пак бацили. Када сте на најближем растојању, онда је све око вас беконачно мало, јер сте занемарили бесконачно велико, и уживате. Али, нема ту никаквог искуства, никаквог пута, авантуре и ту настаје проблем? Проблем човечанства је једно штуро гледање. Увек је било компликовано, јер се није пазило на просто и обрнуто... Да ли сада схватате колики је значај хипердимензионалности, посматрања из више углова? Човечанство пати, јер не жели да зна нити зна ишта о томе! Само један део људи, путевима у које верују - било кроз музику, науку, открива ово, углавном несвесно! Коришћењем љубави, наравно... А, сада ћу да ћутим... Бојим се да ишта више додам... Из ничега сам кренуо, радозналост покренуо, отворио срце... Можете ли и ви?

Бибијевима, од Пелета

Негде у даљини by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Zašto? (sr)

Ovaj tekst će delovati kratko kao neka dobra pesma koju morate još jednom da čujete celu. Ali celu ćete je moći čuti u svojim srcima (ili nekim drugim) ako me bar malo shvatite putem ovog teksta, jer i ja sebe često pokušavam da shvatim. Zašto sam u stvari pitao, jer sam hteo odmah da vam dam odgovor... Zašto golubovi, sa parom ili bez, sleću na moju terasu i intrigiraju moj pogled dok uživam u gnoju, sreći i snazi bez korena po imenu ljubav, a ja ću je ovaj put nazvati fado. Da - kao fado muzika! Pomućen raznim emocijama i uživajući u lažnoj jednostavnosti fada koja me uvodi u neki skriveni svet, mnogo složeniji, počinjem da razumem ove golubove... Kao da se na trenutak odmaraju, tu u kutku mog srca, ogromnoj hali u kojoj ima mesta za sve šapate, svu vrisku u kojoj odzvanja ova, draga mi, muzika. I kao da mi na trenutak prepučtaju nebo... Ja se momentalno izmeštam iy prostorije gde se nalazim i ja čujem korake, vidim reke, šume. Ja uživam. To retko kada mogu reći, ali sada kažem da uživam! Slatkim portugalskim stihovima ja sebe zamišljam negde daleko, tamo gde su oni možda krenuli, ali se na predah odmaraju i teše se ovom muzikom kao i ja... U prostranstva portugalskog trougla na Atlantskom okeanu, da nadjem svoju Atlantidu i svoj mir. i ćute, ne guguću. i meni se ne peva. Tek treba da nastupim. Da se pokažem. Da emocije pokrijem dubokim plavim valovima kao kit, srećnom piskom kao delfin. Ali da i dalje uživam u fadu... Jer to je deo mog života, ako ne i ceo život.
Odleteli su. I ja ću jednom... Ali i posle mene ostaće fado (Neću staviti tačku. Pokvarili bi mi tok misli. A možda i vaš, jer se nadam da sam vas makar malo zaintrigirao!)

Zašto? by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.

Simfonija bez porekla (sr)

Opet isti strahovi. Opet ocekujem kisu. Da izbrise sve ono ruzno. Ne znam gde je, ali ga osecam. Gadi mi se to ruzno, smeta mi... Ali naidje neki talas nemira kod mene. I tako ja iscekujem kisu. A pre kise plesem. Vrtim se, izvijam svoje telo. Vetar se u vihore pretvara i nosi me... No, ja jos uvek cvrsto stojim na nogama - ne dam se! Tada me uhvati neka jeza... I paznja splasne. Tada nastaje borba. Borba divova. Rezultata nema.Samo otvorenih i zatvorenih puteva. niko se tu ne bori. Sve se pretvara, nestaje i nastaje, zato bas i ne zelim to nazvati rezultatom. Nije sve u rezultatu. A mozda bi ipak trebao da se predam tom vihoru? Kakav pasos postoji za to? I onda mi kao bude zao. i mrzim te moje tuge i igram se sa njima kao starica sa mackama. Svestan prostora, svestan ne-prostora. Ali iskra u meni gori i tera me na plac. Onako, da niko ne vidi, po obicaju. okrecem se, meditiram, zaokupljen sam tom muzikom zivota. i krenucu da placem. Vec mi oci sevaju. moje oci postaju nebo, moji pogledi se sire i gledaju i na svet i na univerzum. Jecam, a jecanje se u krik pretvara, a onda sum i muk... Kao da vetar hoce da mi oduva kristale s ociju, vredne koje pripadaju samo nekom. I da ih u prah pretvori, a prah u led u nekim svojim visim slojevima. Kp ao neko siroce... Ja igram sa vetrom. I znam da je svetlost tu. Ali ne mogu vise. Nekako sam tuzan. Sam. Cuvam tajne mnogih ljudi. A ja placem kada padne kisa. Od srece. Sta ste ocekivali? I pocela je. Pljusti. Kao talas navijaca na nekoj utakmici ili publika na koncertu. I tada ja opet igram. Trcim po predelima ispisanim nejasnim svetlucavim bojama. A kisa pljusti i postaje topla, pristupacna. Da li ste nekada trcali po kisi? ja jesam i vristao sam, smejao se kao malo dete. Imam snage. Kao da mi se poreklo vraca. Iz nicega nastaje sve. Sada cujem vise zvukova. Razne ritmove. I naglo zaustavljanje... Da... A mozda i ne... Jos uvek negde zaostale kapi miluju mi cula kao secanja. Svaka kapljica je deo mog doma. Uvek je tu. Ona se u stvari ne raspada. Ona jedino menja oblik. Ali ne i namenu. Ususkacu se i udisacu hladan vazduh cele noci. Mozda me ocekuju kosmari, mozda lepi snovi, mozda nista. Mozda neko predskazanje! Sutra cu biti stariji! Ponekad me pomisao na starost jako uplasi! Zasto onda covek gubi vreme na spavanju? Pa, desava se da za previse stvari verujemo da su snovi, a opet i za previse nih da su realne! Nekad je to dobro, a nekada veoma lose. Opet ta dvojnost zadatog problema. Pa losa je! Mada donosi druge perspektive. A sutra pre zore otvoricu svoja ogledala. Mozda ce biti vedro, mozda tmurno. Svejedno mi je... Mozda hladno, mozda toplo. Naci cu uvek lepotu u simfoniji bez porekla.

Simfonija bez porekla by Marko Petrešević is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
Based on a work at uvknap.blogspot.com.