Oluja probudila onu tisinu,
Tisinu u kojoj sam bezao od sopstvenog daha,
Koja mi dahce za vratom,
Kad bi zivot kandze dublje zario u moja ledja
Da izbrise tragove tvoje,
Kad bi me talas odvukao u mracne dubine,
Daleko od mirisa i svesti,
Barem da mi zvezde odvuku poglede i snove,
Da postanem nepokretni lutak,
na sred velikih polja gde klasje plese,
Gde se sve menja,
Kada bi se zemlja rascepala na dva dela,
A glas prolio po dnu,
I sve tajne postale nagadjanja i postale odron,
Odron ljudskog dna...
Ostalo bi jedno srce malo - zivo kao secanje,
I svi bi se pitali ko ga krije,
A to niko osim tebe i njega ne bi znao,
Jer - neke tajne su vecne.
Sto mile po raskrnicama i mostovima,
Sto svetle u noci,
Tajne sto te vode kroz zivot,
Sto boje dane,
I kada ti je najgore, i kada umor ti grci noge,
a srce malo ce te golicati,
Kada se boris i pobedjujes, protiv celog sveta ratujes,
Srce malo ce biti tvoj andjeo.
Vecno...
Ово дело је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.
